Ministarstvo odbrane, javnom naredbom, podsticalo je na neprijavljivanje i prikrivanje optuženih pred Haškim tribunalom. Jednovremeno, naredbom je javno zaprećeno svima koji su svedočili ili su spremni da iskažu svoja saznanja o haškim beguncima i njihovim jatacima, o drugim brojnim zločincima i onima koji ih skrivaju, pomažu im i/ili uništavaju tragove zločina
U vojnom službenom listu broj 39/2006. od 11. decembra 2006. godine, objavljena je Naredba ministra odbrane Republike Srbije o postupanju pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u odnosu na lica optužena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ). Njome se pripadnici Vojske i Ministarstva odbrane javno podstiču i ohrabruju na neprijavljivanje i prikrivanje lica optuženih pred MKTJ, jer im se umesto obaveznog i neizbežnog krivičnog progona za učinjena teška krivična dela, stavlja u izgled (i to javno, u službenom glasilu) samo eventualna disciplinska odgovornost.
Prema ovoj naredbi „neprijavljivanje podataka o licu optuženom pred MKTJ (boravište, kretanje i druga obaveštenja) od strane profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i ostalih vojnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane (MO), smatra se povredom vojne discipline, u smislu člana 160. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a nepostupanje zaposlenih u MO podleže disciplinskoj odgovornosti propisanoj za državne službenike.“
S obzirom na to da Krivični zakonik Srbije u članu 332. propisuje da neprijavljivanje, odnosno prikrivanje podataka o licima protiv kojih su podignute optužnice i za kojima su pokrenute poternice (i/ili međunarodne poternice), predstavlja krivično delo neprijavljivanja krivičnog dela učinioca, a da sakrivanje učinilaca krivičnog dela, prikrivanje tragova učinjenog dela ili pomaganje učiniocima na drugi način da ne budu otkriveni predstavlja krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. – naznačena naredba je u suprotnosti s odredbama pomenutih članova KZ, s Ustavom Republike Srbije, međunarodnim pravilima i važećim zakonima i propisima kojima je propisano otkrivanje, krivično gonjenje i krivično kažnjavanje učinilaca krivičnih dela.
Naredba određuje obavezu prijavljivanja podataka do kojih se došlo samo u vršenju službe (tačka 1).Ovo znači – da se neprijavljivanje podataka saznatih mimo vršenja službenih zadataka, neće smatrati ni povredom vojne discipline iz člana 161 ZVJ, te neće biti ni krivične ni disciplinske odgovornosti.
Zapravo, naredbom se obaveza prijavljivanja podataka propisuje samo za pripadnike vojnih tajnih službi i Vojne policije, jer su samo oni ovlašćeni da u vršenju službe dolaze do podataka o licima optuženim pred MKTJ i to samo ako ne prijave podatke koje saznaju u vršenju službe. Umesto obaveznog i neizbežnog krivičnog progona, naredbom im se obećava samo eventualna disciplinska odgovornost. Dakle, ekskulpiraju se krivične odgovornosti i time podstiču na neprijavljivanje podataka o licima optuženi pred MKTJ. Ono što saznaju mimo vršenja službe, nisu dužni i ne treba da prijavljuju.
Ostali pripadnici Vojske i MO koji nisu pripadnici tajnih službi i Vojne policije, naredbom se zapravo oslobađaju od obaveze prijavljivanja podataka koje naredba ima u vidu, jer oni do takvih podataka i ne mogu doći u vršenju službe i službenih zadataka, a javno se oslobađaju obaveze prijavljivanja podataka koje saznaju mimo vršenja službe.
Novodonetom naredbom pripadnici Vojske i MO oslobađaju se brojnih obaveza iz ranije važeće naredbe. Tako, pripadnici Vojske i MO više nemaju obavezu da „u slučaju zaticanja lica optuženih pred MKTJ u vojnom objektu, vojnom vozilu, vojnom vazduhoplovu ili vojnom brodu postupe po pravilima službe kojima se reguliše privođenje i da ih privedu do komande najbliže vojne jedinice ili vojne ustanove gde se ta lica zadržavaju do predaje organima MUP-a.“
Naredbom je određena obaveza, bez propisivanja sankcije, samo za „rukovodioce organizacijskih jedinica i nadležne starešine“ da preduzmu mere „radi lišavanja slobode i zadržavanja do predaje nadležnim organima.“
Ko nije rukovodilac nema nikakvu obavezu prema pronađenom beguncu, pa makar se on našao u objektu koji obezbeđuje.
Objavljivanjem ovakve naredbe, ondašnji, takozvani “državni i vojni vrh”, javno je iskazao podršku i ohrabrenje haškim beguncima i svima koji su se neposredno starali o skrivanju i zaštiti haških begunaca, odnosno uništavanju tragova zločina.
Jednovremeno, naredbom je javno zaprećeno svima koji su svedočili ili su spremni da iskažu svoja saznanja o haškim beguncima i njihovim jatacima, o drugim brojnim zločincima i onima koji ih skrivaju, pomažu im i/ili uništavaju tragove zločina.
Na zločinačku prirodu i štetnost ove naredbe, krajem decembra 2006. godine, pismeno sam ukazao svojim ondašnjim komandantima, iako su neki od njih sudelovali u vršenju ratnih zločina i zastrašivali sve koji su bili spremni da svedoče, odnosno već svedočili o njihovim zločinima.
Kada su me i fizički napali i zaprtili “kidanjem ruku do laktova”, o monstruoznoj naredbi, 4. januara 2007. godine, napisao sam tekst i ponudio ga javnim medijima. Neki, hrabriji su ga i objavili.
General koji je sada isplivao u sam vrh srbijanskog Generalštaba, o čijim zločinima javno svedočim i kojeg javno optužujem, a kojeg su progonjeni očajnici “obeležili u zadnjicu”, prepoznao se u mojim izjavama i tekstovima.
Da bi druge očevice i insajdere zastrašio i sprečio da svedoče, pokrenuo je disciplinski postupak protiv mene (“Rešenjem komande VP 1092 kragujevac, Pov br.171-1 od 09.oi. 2007.godine”).
Prvostepeni vojni disciplinski sud (iz) Niš, Rešenjem Dis.br.13/07 od 28.avgusta 2008. godine, obustavio je taj postupak, citiramo: “Naime, sud smatra da je dalje vođenje disciplinskog postupka protiv okr. Lakića nemoguće zbog nepostojanja adekvatnih disciplinskih kazni koje bi se eventualno mogle izreći okrivljenom”. Tako je odlučio predsednik suda, tadašnji major pravne službe Dimić Ivan.
Na kućnu adresu i u firmama gde sam radio nakon izbacivanja iz srbijanske vojske, uz potvrde o uručenju (dostavnice) koje sam uvek potpisivao, ovo su mi rešenje dostavljali 6 (šest) puta. Valjda zbog jedinstvenog razloga za obustavu postupka – nepostojanja adekvatne kazne.
*Autor je potpukovnik pravne službe JNA u penziji